Moja najgora Nova godina (anketa)

Moja najgora Nova godina

Često razgovaramo na temu najbolje Nove godine, da li ste se zapitala koja vam je Nova godina bila najgora i zbog čega? Nekoliko ljudi je podelilo sa nama neke važne životne događaje, na žalost ružne, koji su im obeležili Novu godinu na ružan način.

Anketa

Bila je to 2017. godina. Bio sam u vezi sa devojkom već četiri godine i bilo nam je prelepo. Odlučio sam da je iznenadim. Već u oktobru sam razmišljao gde bismo mogli da proslavimo Novu godinu, sami, na neki mirniji, romantičniji način, bez diskoteka i klubova. Odlučio sam da je odvedem u Budimpeštu. Rekao sam joj da ne planira ništa već od 29.12. pa sve do 03.01. Znala je da ću je negde odvesti. Rekao sam joj da treba samo da spakuje kofer, a ja ću doći po nju i odvesti je u jedan prelepi grad. Tako je i bilo. Budimpešta je zaista sjajna, sve je bilo ukrašeno i čarobna, prava zimska i novogodišnja idila. Rezervisao sam nam mesto u restoranu za doček Nove godine, želeći da uz laganu hranu, odlično vino i sjajnu muziku, uživamo do ranjih jutarnjih časova. Otišli smo na doček Nove godine i sve je bilo odlično. Nazdravljali smo i veselili se, ali moja devojka nije bila raspoložena kao inače, bila mi je čudna. Od kako smo krenuli na putovanje, ponašala se čudno, kao da nije prisutna. Mislio sam da je to samo prolazna faza, ali... Tačno u ponoć, imao sam divno iznenađenje, izvadio sam prsten da je zaprosim. Ona je počela da plače. Na početku sam mislio da je od sreće, ali je ona samo sela i nastavila da se guši u suzama. Pitao sam je šta nije u redu, ali je ćutala. Svi ljudi su gledali u nas, osećao sam se čudno, nisam znao razlog, ipak smo četiri godine u vezi. Ona mi je rekla da moramo odmah da krenemo. Krenuli smo ka apartmanu, a ja sam pokušavao da saznam u čemu je problem. Kada smo stigli, rekla mi je da moramo da razgovaramo. Znao sam da nešto nije u redu. Priznala mi je da me je pre 5 meseci prevarila. Nisam mogao da verujem. Prebledeo sam i otišao da se umijem bez ijedne reči. Zamalo nisam doživeo nervni slom. Rekla mi je da se desilo slučajno, da je popila malo više kada je izašla sa drugaricama i da jednostavno ne može da mi prećuti i prihvati prsten. Ovo je bilo nešto najgore što sam mogao da doživim. Izašao sam iz apartmana i celu noć šetao i razmišljao, dok je ona bezuspešno pokušavala da me dobije propuštenim pozivimapreko telefona. Čim je svanulo, otišao sam da kupim samo sebi kartu za povratak u Beograd. Ona za mene više nije postojala. Ušao sam u apartman, pokupio svoje stvari i krenuo. Preklinjala me je da joj oprostim, ali nisam mogao. Voleo sam je više od života, a doživeo najgore razočarenje. Po povratku u Beograd, pokušavala je da stupi u kontak sa mnom, ali ja nisam želeo da je vidim. Nisam joj ni na jedan poziv i poruku odgovarao, nisam otključavao vrata. Nakon nekog vremena je prestala sa pokušajima. Bilo mi je potrebno mnogo da se oporavim, ali sam uspeo, sada mogu sa sigurnošću to da kažem. Od druga sam saznao da je moja bivša devojka mnogo propala, da je počela užasno da pije. Žao mi je što je upropastila svoj život, ali je tako moralo biti kad nije znala da ceni ono što ima. Pravo je vreme da u moj život uđe žena koja zaslužuje moju pažnju i ljubav.
Stefan

Radovala sam se životu svakog dana. Zaista sam bila jedna pozitivna osoba, koja je uvek nasmejana i spremna da zbija šale. Bila sam omiljena u društvu, pogotovo muškom jer sam imala mnogo drugova. Obožavala sam putovanja, izlaske, muziku, knjige. Studirala sam FDU-i. Toliko sam želela da postanem glumica i bila sam presrećna kada sam 2017. godine upisala ovaj fakultet. Početkom decembra 2017. godine, bila sam sa drugaricama u noćnom provodu i odjednom mi je pozlilo, onesvestila sam se, a pritom nisam popila kap alkohola. Ubrzo sam se osvestila i odbijala da društvo pozove hitnu pomoć. Rekla sam da sam umorna i da mi je potreban odmor, jer sam prethodne nedelje mnogo učila. Otišla sam kući i sutradan je bilo sve dobro. Nakon dva dana, za vreme ručka sam se ponovo onesvestila. I ovog puta sam to pripisivala umoru. Sutradan se na fakultetu desilo isto, samo su ovog puta drugarice pozvale hitnu pomoć. Ostavili su me u bolnici i uradili klasičnu pretragu, gde se videlo da je sve dobro. Vikala sam na drugarice što sam morala džabe da se vučem po bolnici. Nakon nekoliko dana počela je da mi se pojavljuje mučnina, ali sam mislila da je to razlog zato što jedem nezdravu hranu, po pekarama. Došlo je vreme da se dogovorimo gde ćemo za doček Nove godine i odlučile smo da idemo u obližnju diskoteku. Rezervisale smo mesta i polako počele da biramo odevne kombinacije. 31.12. je bio uobičajan dan. Trebalo je da odem kod frizera i šminkera, ali... Oko 15h sam se onesvestila u svojoj sobi. Roditelji su čuli jak udarac i kada su ušli su sobu, videli su me kako ležim na podu. Odveli su me u bolnicu. Lekari su mi uradili različite analize i odlučili da mi snime glavu, kako bi ustanovili zbog čega dolazi do nesvestica. Nakon sat vremena od snimanja glave, magnetnom rezonancom, lekari su rekli roditeljima da dođu na razgovor. Tada mi je već bilo nešto čudno. Ubrzo su se na vratima pojavili roditelji i dva lekara. Prethodno mi je sestra dala injekciju, kako sam posle saznala, to je bila injekcija za smirenje. Saznala sam da imam opaku bolest, kojoj ne smem ni ime da izgovorim. To je bio moj najgori dan u životu. Novu godinu sam provela u bolnici, sa saznanjem da bolujem od smrtonosne bolesti. Nakon negog vremena sam operisana i stanje je bilo mnogo bolje. Morala sam na hemioterapije, ali sam sada, ako mogu da kažem mnogo bolje. Nadam se da ću se izboriti sa ovom bolešću. Radujem se svakoj sledećoj Novoj godini i zahvaljujem svemu što sam živa.
Nevena

Kako Nova godina za mene predstavlja jedan od najlepših praznika, ne mogu ni jednu novogodišnju noć nazvati "najgorom". Jednostavno, postoje interesantne i neke malo manje interesantne proslave Nove godine. U tu drugu kategoriju mogla bih da izdvojim doček 2014. godine zbog loše organizacije koja je rezultirala propadanjem glavnog plana i proslavom Nove godine u nekom random kafiću, koji je imao slobodnih mesta u tako kasnom periodu.

Naime, plan je bio da sa društvom iz srednje škole odem u Budimpeštu na pet dana. Međutim, izgleda da tada, kako je vreme polako odmicalo, njihova zainteresovanost za to putovanje se smanjivala. I usled tolike neodlučnosti i loše organizacije, prijave za sve dobre ponude su istekle u međuvremenu. Negde oko dvadesetog decembra, situacija je bila jasna - morali smo da tražimo neku alternativu. Na kraju, novu 2014. godinu smo dočekali u jednom zlatiborskom kafiću/pub-u (Irish pub).

Naravno, proveli smo se jako lepo, s tim što je to propadanje plana za put u Budimpeštu takođe ostalo kao "loša" uspomena na taj doček. Sve u svemu, za mene barem su mnogo važnije osobe sa kojima ulazim u Novu godinu, nego sama lokacija za proslavu, tako da i ta "najgora" Nova godina je na svoj način lepa.
Minja

Kao da je juče bilo, iako je bilo pre 10 godina, od onda se bojim petardi. Bila sam klinka, doček 2009. godine, krenula sam sa društvom kod drugarice kući, jer su njeni roditelji bili na zimovanju. Usput smo se smejali, pričali, gledali vatromete u daljini i slušali petarde, smišljali plan za veče koje nas čeka, deca kao deca, kada sam čula da nešto šušti, kao da je nešto zapaljeno, ali nisam mogla da skontam odakle dolazi zvuk. Na trenutak su svi zaćutali i taman kada sam pošla da istresem svoju kapuljaču u vazduhu je pukla petarda a ja vrisnula i istovremeno počela da plačem. Ni ovako nisam volela petarde a ni onda kada sam saznala da su sekunde delile od toga da mi pukne u kapuljači. Počela sam da se tresem od straha, dok su me ostali tešili i napadali jednog našeg druga koji je mislio da je to poprilično smešno. Od onda se uplašim svaki put kada nešto pukne. Veče mi je bilo upropašteno jer nikako nisam uspela da se oraspoložim...deco, ne bacajte petarde.
Marija

Uhh, Kopaonik! Da, definitivno Kopaonik. Otišli smo sa društvom tamo da dočekamo Novu godinu, bio je to doček 2011. ja mislim...mi mladi, muškarci, željni dokazivanja. Bile su tu i neke devojke, razume se. Veče pre toga smo pili i bio sam užasno mamuran kada sam pošao da skijam. Drugovi su pokušali da me odgovore od toga, ali su videli da ne uspeva i krenuli sa mnom na stazu. Počeo sam da se spuštam niz stazu za skijanje, i ja i danas ne umem da objasnim od čega sam se to sapleo i kako sam pao, sledeće čega se sećam bilo je to da se budim u krevetu, dok objašnjava da sam se onesvestio od bola, noga u gipsu do butine i naredjeno strogo mirovanje. Novu godinu smo proveli u apartmanu, ja u krevetu tačnije. Posle te Nove godine nisam pogledao skije više u životu.
Žarko

Kada sam preživeo doček 2019., preživeću sve, definitivno... Slavio sam sa devojkom, bili smo sami u mom stanu na Voždovcu. Isplanirali smo stvarno lepo i zanimljivo veče. Sve bi bilo u redu da ja nisam želeo da budem previše romantičan, pa bez njenog znanja uzeo da kuvam, a ja stvarno ne znam da kuvam. Želeo sam da je iznenadim i spremim joj piletinu sa medom i suvim sljivama...sve u svemu završilo se tako što me je zatekla na sred kuhinje sa praznom kofom u rukama i kuhinjom koja se dimi. Nije me ostavila, ali od onda više ne prilazim šporetu...
Ivan

Od kada sam udata žena, za svaku Novu godinu kažem da mi je gora od prethodne, jer koliko god da mi veče bude lepo i zabavno, u kakvom god veselju da prodje, uvek se završi tako što kući jedva dovučem svoj pijanog supruga.
Sandra

Za doček 2017. smo surpug i ja rešili da, sa porodičnim prijateljima, idemo u restoran. Ulaznice su bile kupljene, haljina sašivena, frizura zakazana, cipele kupljene...poslednje dane stare godine sam koristila za kupovinu nekih sitnica koje mi trebaju, kao i poklone
porodici, a onda me tačno 31. decembra stigne umor i to što se prethodnih dana nisam lepo oblačila, kašalj, prehlada, temperatura 40, morala sam da primam inekcije i infuziju zbog dehidratacije...tako da su ulaznice propale, a mi Novu godinu dočekali sa oblogama od rakije i lekovima.
Dragana

Najgori doček mi je bio pre par godina, doček 2013., zima nije bila baš jaka, nije bilo puno snega, ali su ulice bile mokre i imalo je dosta velikih bara…krenula sam kod drugarice i izašla sam iz taksija, krenula ka njenoj kući, baš u tom trenutku taksista je naglo krenuo i prešao preko bare tako da sam ostala mokra i prljava od glave do pete. I užasno besna…
Nevena

Joj, teško mi je da o ovome i pišem, jer moja najgora Nova godina, odnosno najgori doček Nove godine je stvarno bio najgori na svetu. Desilo se to pre dve godine i sve je u početku bilo divno. Muž i ja smo se dogovorili da taj doček ne proslavimo u Beogradu, već da sa prijateljima odemo na jednu našu planinu i tamo dočekamo Novu godinu. Sve je bilo sjajno, planina kao planina prelepa, sneg, novogodišnja atmosfera, dva dana pred doček smo otišli, pa smo uživali u svom propratnom sadržaju koji planina nudi, odmarali smo, pili kuvano vino i šetali po snegu. Pripreme za doček su tekle uobičajeno i oko 6 popodne smo došli u taj grozni restoran, gde smo uplatili večeru. Sve je izgledalo savršeno, sada kad se prisetim pomislim da je sve bilo previše lepo da bi bilo istinito. Restoran je prelepo izgledao, dekoracija isto, hrana je izgledala nestvarno. Ali onda je počeo horor. Posle par sati počele su mučnine, nije nam bilo jasno šta se dešava. Muž i ja smo se samo gledali i pokušavali da shvatimo šta nam se to dešava. Našim prijateljima je isto bilo loše. Krenuli smo da trčimo do wc-a, gde smo na kraju i dočekali Novu godinu. Otrovali smo se sa hranom, šta se tačno desilo i dan danas ne znam, a od ljudi iz restorana nismo dobili nikakav odgovor!!! Oni su tvrdili da nisu oni krivi, jer niko drugi nije imao takav problem osim nas četvoro, ali ja znam da su oni krivi! Ostatak večeri smo se u smeštaju smenjivali sa prijateljima ko će pre do wc šolje i uopšte nam nije bilo lepo. Nikada ovaj strašan doček neću zaboraviti i nikad više neću otići u taj grozni restoran. Da ne pričam o tome koliko je menadžer istog bio neprijatan i nije hteo da nam pomogne. Odvratno iskustvo.
Bojana

Najgori doček Nove godine koji sam ikad doživeo je bio pre par godina, mislim da je to bio doček pre 4 godine. Društvo i ja smo se odlučili da proslavimo doček sa stilom i rezervisali smo mesta u jednom restoranu gde je trebala da bude živa svirka. Još na početku je sve krenulo po zlu, jer kad smo došli nisu mogli da nas nađu na spisku, ni gde su naša mesta. Nekako su nas smestili konačno i to sto do ulaza u kuhinju, strašnooo! Ajde to smo nekako i preživeli, ali bilo je užasno jer smo bili odvojeni od ostatka sale, non stop su prolazili konobari sa tacnama i posluženjem, a mi smo izgledali kao da smo deo njih, a debelo smo platili sve to, a na kraju dobili nulu. Ali to nije najgore, muzika je bila očajna, kasnila je, bend je počeo da svira sa dva sata zakašnjenja, a pevačica kao da je vrištala, a ne pevala. Ja bolje pevam od nje, sto posto. Hrana je bila okej, to je mislim jedina svetla tačka ovog dočeka. Društvo i ja smo pokušali da napravimo atmosferu sami za sebe, ali ubrzo posle 12 sati smo odlučili da odemo i potražimo neki bolji provod u gradu.
Mihajlo

Te godine sve je bilo isplanirano do najsitnijih detalja. Prvi put se toliko činilaca, meni važnih za sjajan doček, poklopilo da ni sama nisam mogla da poverujem da sve može da bude idealno. Društvo koje godinama unazad nisam mogla da sastavim. Neki su bili na studijama u inostranstvu, drugima nije odgovarala muzika. Uvek je nešto nedostajalo. I taman kada sam skoro potpuno odustala i od dočeka, i od organizacije stigla je najava da na Trgu slobode nastupa dugo očekivani bend. Nisam mogla da poverujem sopstvenim očima. Dva puta sam čitala istu vest. Ni to mi nije bilo dovoljno. Proveravala sam i na drugim sajtovima i zvala prijatelje ne bih li se uverila da je ono što je objavljeno na sajtu zaista istina. I bila je. Niko srećniji od mene. Kako i ne bi bio. Moj grad, moj bend i to baš za Novu godinu. Nedostajali su samo moji prijatelji uz koje sam i zavolela ove brilijantne muzičare da bi doživljaj bio potpun. Nije dugo prošlo, već sam preko vibera zvala prijateljicu koja je studirala u Londonu. Bio je početak decembra, sasvim dovoljno vremena da stigne do Srbije i bude sa nama. Nestrpljivo sam iščekivala da se uspostavi veza da bih joj prenela sajne novosti. I javila se. Konačno. U jednom dahu izedklamovala sam joj sve što sam u tom trenutku znala i čekala njenu reakciju. Bila je iznenađena. Možda ne koliko sam očekivala ali sam je nesumnjivo obradovala. Rekla mi je da oko katoličkog Božića stiže u Srbiju i da računam na nju. Čim sam prekinula vezu, pozvala sam i druga iz klupe. Zajedno smo išli u osnovnu školu. Bio mi je i najbolji drug i drugarica. Znao je sve o meni. Slušali smo istu muziku i zajedno išli na koncerte. Javio se i ništa manje ushićeno od mene potvrdio dolazak. Ostali su još Marko i Marina. Oni su par koji sam upoznala na svirkama. Oni već verovatno sve znaju, pomislila sam dok sam okretala Markov broj i bila sam u pravu. Nije prošlo mnogo i plan je napravljen.

Okupljanje kod mene u stanu, uz klopu i piće koje će svako od njih doneti od kuće. Ništa preterano, samo da se zagrejemo jer nešto pre ponoći na binu izlazi omiljeni bend. Dogovor je bio da iz stana krenemo oko 11 jer nam do trga treba oko pola sata. Posle deset svi su bili kod mene uz domaću mezu, koju su doneli Marko i Marina, i rakiju njihovog dede. Kao aperitiv, podrazumeva se. Posle smo otvorili vino. Atmosfera je bila sjajna. Nismo se videli mesecima, a neki od nas i mnogo duže. Dok smo pretresali ljubavni život nas “samaca" neko je primetio da je 11 uveliko prošlo i da bi trebalo da krenemo. Pozvala sam taksi udruženje za koje znam da ima najviše vozila u gradu, međutim veza je bila neprestano zauzeta. Sa neta sam uzela i druge brojeve i već pomalo nestrpljiva, počela da pozivam jedan po jedan. I kad bih imala sreće da dobijem vezu intermeco muzika svirala je u nedogled bez ikakvih šansi da se neko javi. Prolazili su minuti, kazaljka na satu prevalila je polovinu. Ipak se činilo da nije sve izgubljeno. Ostatak ekipe je uveliko bio obučen i spreman za polazak. Stojeći u kaputima i zimskim jaknama tik uz ulazna vrata očajavali su predlažući da krenemo peške jer taksija nema pa nema. U jednom trenutku i sama sam u potpunosti izgubila kontrolu. Urlala sam u slušalicu ne bih li dozvala nekog s one strane iako sam znala da je to potpuno uzaludno.

Posle blagog nervnog sloma, odustala sam. Krenuli smo peške. Išli smo ćutke jedan iza drugog kao na sprovodu. Nikom nije bilo do priče. Znali smo da bend koji smo toliko čekali da zasvira u našem gradu sada već uveliko praši na glavnoj bini. Posle više od pola sata, bili smo u centru ali je gužva u prilaznim ulicama bila tolika da smo se jedva probijali kroz masu ljudi koja nas je stiskala sa svih strana. Neko je Marini dobacio nešto u prolazu, a Marko ga je već iznerviran sočno opsovao pominjući mu bližu i dalju rodbinu. Ne znam kako nije došlo do fizičkog obračuna. Samo želja da što pre stignemo do trga ga je naterala da sve zaboravi ga je naterala da krene dalje. I posle više od 30 minuta probijanja kroz masu, stigli smo na cilj. Ispolivani, raščupani, nervozniji nego ikada. Stigli smo baš u trenutku kada su trgom odzvanjali poslednji akordi. Muzičari su se zahvalili na sjajnom dočeku, publika je frenetično aplaudirala pozivajuću ih na bis. Mi smo samo nemo stajali posmatrajući šta se dešava oko nas. Bili smo potpuno anestezirani. Ponoć je odavno prošla. Niko od nas se nije setio da bi trebalo da bi ulazak u novu godinu trebalo jedni drugima da čestitamo. Izljubili smo se čisto reda radi i sačekali nastup sledećeg benda. Međutim, to nije bilo to zbog čega smo danima ranije dop detalja planirali ovo veče. Trenutak je prošao što se jasno videlo na izrazima naših lica. Pokunjeni, izmislili smo neke razloge zbog kojih nismo želeli da nastavljamo ovu agonije od novogdišnje avanture. Začuđujuće brzo smo dobili taksi udruženje i naručili dva vozila. U stanu, na stolu do pola ispijene čaše, kao da su me izazivale podsećajući me na ovo katastrofalno veče. Ušla sam pod tuš i pustila da voda obriše sve tragove očaja. Nije uspelo. Legla sam u krevet, isključila televizor, ugasila alarm. Sutra je prvi januar. Gori od ovoga ne može da bude, poslednje je što sam pomislila pre nego što sam utonula u san.
Goca